Izgradnja centra podataka razlikuje se od izgradnje kancelarijskog ili stambenog kompleksa. Mehanički sistemi koji ga održavaju u radu nisu detalji koji se rešavaju tokom izgradnje. Oni su srž projekta. Od toga koliko pažljivo su dizajnirani i potvrđeni od samog početka zavisi da li će objekat ispuniti svoja obećanja — danas i za deset godina.

Ipak, u praksi se ove odluke rutinski donose prekasno. Arhitekta isporučuje koncept. Izvođač preuzima detaljno inženjerstvo. Konsultant za sertifikaciju vodi računa o dokumentaciji. Svaka strana radi svoj deo posla. Ono što se često propušta je trenutak kada neko treba da postavi pitanje: da li će sistem koji smo dizajnirali zaista raditi pod svim uslovima sa kojima će se ova zgrada suočiti — pri punom opterećenju, pri delimičnom opterećenju, kada oprema otkaže i za pet godina kada se IT opterećenje poveća? Koji drugi faktori mogu uticati na performanse sistema?

Ono što je omogućilo definisanje performansi zgrade i usluga centra podataka bio je holistički, integrisani pristup dizajnu, u kojem su arhitektura, sistemi zgrade, energetska strategija i operativna otpornost razvijani na koordinisan način od najranijih faza, uz podršku naprednih alata za računarsku termo-fluidnu simulaciju i analizu. Kada se ovi elementi od samog početka posmatraju zajedno, sertifikacija nije dodatni sloj koji se primenjuje na projekat, već koherentan ishod zdravog i dobro informisanog inženjerskog procesa.

To je ono što smo naučili radeći na centru podataka ECMWF (Evropski centar za srednjoročne vremenske prognoze) u Bolonji.

Projekat u Bolonji

Centar podataka ECMWF u Bolonji od samog početka je nametnuo neobično ograničenje. Lokacija je bila Manifattura Tabacchi, bivša fabrika duvana — zaštićeni primer industrijske arheologije sa očuvanim lukovima i istorijskim omotačem koji se nije smeo strukturno menjati. Rešenje je bilo izgraditi centar podataka kao zatvorenu jedinicu unutar postojeće zgrade: moderan objekat visokih performansi smešten unutar ljuske iz 19. veka.

Objekat je dizajniran sa kapacitetom da podnese intenzivnu potrošnju energije tipičnu za centre podataka. Hlađenje se vršilo putem jedinica za hlađenje vazduha koje izvlače topao vazduh iz hale sa serverima, propuštaju ga kroz izmenjivače sa vodenim hlađenjem i potiskuju ohlađen vazduh u podni plenum, odakle on kroz podne rešetke struji do serverskih rekova.

Projekat je pratio pristup „dizajn-izgradnja“, pri čemu je konceptualni dizajn već bio uspostavljen, a izvršni dizajn razvijen kao deo realizacije projekta. Kako je projekat težio LEED sertifikaciji, bilo je neophodno i simulacijom dokazati da HVAC sistem može održati bezbedne radne uslove u celoj hali sa serverima, kako u normalnom radu, tako i u scenarijima kvarova.

Šta je simulacija otkrila

CFD softver kreira trodimenzionalnu simulaciju kretanja vazduha kroz prostor pod različitim uslovima — istu vrstu alata koju koriste vazduhoplovni inženjeri i inženjeri auto-moto sporta za modelovanje protoka vazduha. Primenjen na centar podataka, pokazuje gde se vazduh zagreva, gde ne dopire i šta se dešava kada deo sistema prestane sa radom.

Za projekat ECMWF modelovali smo četiri scenarija: dva u normalnom radu i dva sa polovinom isključenih jedinica za hlađenje. Ta druga kategorija je mesto gde leži prava inženjerska vrednost. Dizajn hlađenja na papiru može izgledati adekvatno, a da pritom ne uspeva da zaštiti određene pozicije rekova onog trenutka kada jedna jedinica otkaže. Scenariji kvarova otkrivaju ono što nominalni rad prikriva.

Simulacija je dovela do konkretnih poboljšanja — repozicionirane rešetke za bolju distribuciju vazduha, prilagođena vrata ormara za efikasniji protok vazduha kroz rekove — sve to tokom faze dizajna, pre izgradnje, čime su smanjeni troškovi i izbegnuti operativni prekidi.

Spoljašnje okruženje zahtevalo je sopstvenu analizu. Čileri na krovu delili su prostor sa izduvnim gasovima dizel generatora, a pod određenim uglovima vetra, izduvni gasovi su dopirali do usisnika čilera. Modelovali smo ovu interakciju i verifikovali ogradu kalibrisanu tako da blokira ometanje izduvnih gasova bez ograničavanja sopstvenog usisa vazduha čilera. To nije problem centra podataka u konvencionalnom smislu, već problem fizike zgrade, rešen istim pristupom simulacije.

Zašto se ovo stalno dešava

Izvođač je dobio projekat u Bolonji na osnovu arhitektinog koncepta i preuzeo izvršni dizajn. To je standardna praksa. Ono što je manje standardno je kada se u proces uključi termo-fluidno inženjerstvo.

CFD simulacija zahteva specijalizovan softver, specijalizovanu stručnost i inženjersku procenu kako bi se protumačilo šta rezultati zapravo govore o stvarnom sistemu. Većina izvođača nema ove kapacitete interno — ne zato što ne bi trebalo, već zato što generalni izvođači nisu organizovani za takve zadatke.

U praksi, validacija je obično strukturirana oko usklađenosti — dokazivanja da dizajn ispunjava standarde i pripreme dokumentacije. Ali kada se to dešava dok se dizajn još razvija, to postaje prilika za optimizaciju.

U Bolonji je simulacija bila ugrađena u fazu dizajna. Model nam je omogućio da repozicioniramo rešetke, prilagodimo konfiguracije vrata ormara i rešimo interakcije između spoljašnjeg protoka vazduha i tehničkih sistema — sve na nivou modela, kada su promene još uvek bile brze i jeftine.

Ovaj obrazac se ponavlja kroz sve projekte: vrednost inženjerske analize manje zavisi od početnog koncepta, a više od toga da li se sprovodi dok dizajn još uvek može da prihvati dobijene uvide. CFD inženjering je najefikasniji ne kao eksterna provera, već kao tehnički doprinos koji usmerava razvoj, jer su pitanja na koja simulacija odgovara zapravo projektantska pitanja — a ona su najvažnija dok odgovori još uvek mogu da oblikuju krajnji rezultat.

Energetska efikasnost na velikoj skali

Razmere potrošnje energije u data centrima ne mogu se porediti ni sa jednom drugom vrstom imovine u građevinskom sektoru. Među data centrima koji izveštavaju GRESB-u u okviru procene nekretnina, prosečna potrošnja energije kreće se između 17 i 39 miliona kWh godišnje. Za kancelarijske prostore, ekvivalentna brojka je manja od 2 miliona kWh. Razlika u intenzitetu potrošnje energije je jednako značajna: data centri prijavljuju prosečan EUI između 1.184 i 3.095 kWh/m², u poređenju sa 137–159 kWh/m² za poslovne zgrade.

Ono što zapanjuje nije prosek, već raspon unutar same kategorije data centara. Najveći potrošači dostižu preko 9.500 kWh/m² godišnje, dok oni najefikasniji troše manje od 200 kWh/m². Starost objekta, veličina, tip namene i klima doprinose toj razlici. Isto važi i za kvalitet inženjerskih odluka donetih u fazi projektovanja — odluka o dizajnu sistema za hlađenje, upravljanju protokom vazduha i termalnoj validaciji, koje određuju koliko efikasno će objekat raditi tokom svog životnog veka.

CFD simulacija, modeliranje scenarija otkaza i analiza spoljašnjeg protoka vazduha nisu uslovi za sertifikaciju. Oni su inženjerski temelj koji određuje da li će zgrada funkcionisati prema projektu, iz godine u godinu. Napredni inženjerski okviri pružaju strukturu za demonstraciju i komunikaciju tih performansi. Ali same performanse moraju biti ugrađene od samog početka.

Planiranje proširenja

Projektni tim je razvio projekat imajući u vidu buduće proširenje računarskih kapaciteta: projekcije PUE vrednosti tokom celog perioda proširenja, kapacitet čilera dimenzionisan za buduće opterećenje umesto za trenutnu potrošnju, i protok vazduha validiran za proširenu konfiguraciju dok je sistem još bio na papiru. Kada je došlo vreme za proširenje, inženjerska osnova je već bila postavljena.

Alternativa je ono što se dešava na većini projekata: projektovanje za trenutno opterećenje, tretiranje proširenja kao budućeg problema, a zatim naknadno inženjersko prilagođavanje već izgrađenog sistema kada dođe do rasta. To rezultira većim troškovima, manjim brojem opcija i većim operativnim rizikom nego da je rast jednostavno modeliran unapred.

Ovo je posebno važno sada. Gustina snage u data centrima raste, a objekti koji se grade u ovom ciklusu moraće da podnesu opterećenja koja nisu bila u prvobitnom projektnom zadatku. Ako sistem hlađenja, distribucija energije i upravljanje protokom vazduha nisu dizajnirani sa tim rastom na umu, prilagođavanje postaje skupo. Ako jesu, to postaje planirana faza, a ne hitna sanacija.

To inženjersko pitanje treba postaviti u fazi projektovanja, a ne nakon što je prva konfiguracija već fiksirana.

Više od usklađenosti

Projekat u Bolonji je uspeo zato što je termo-fluidno inženjerstvo bilo deo procesa projektovanja od samog početka, a ne naknadno dodato u fazi dokumentacije. Ovde nije reč o tome da li izvođači ili arhitekte dobro rade svoj posao. Reč je o tome kada se zapravo postavljaju inženjerska pitanja koja određuju dugoročne performanse.

CFD simulacija, modeliranje scenarija otkaza i analiza spoljašnjeg protoka vazduha nisu zadaci usklađenosti koji se štikliraju radi sertifikacije. Oni su alati za projektovanje. Za data centre — gde su mehanički sistemi srž objekta, a nedostaci u performansama se akumuliraju decenijama — tajming čini svu razliku. Inženjerske odluke koje garantuju otpornost objekta, ne samo na dan puštanja u rad već i pet godina kasnije kada opterećenja porastu, ne donose se tokom izgradnje. One se donose za crtaćom tablom.

Kroz sve projekte postoji dosledan obrazac: objekti u kojima je termo-fluidno inženjerstvo oblikovalo sistem od ranih faza projektovanja obično rade bolje, jeftiniji su za održavanje i lakše se prilagođavaju promenljivim opterećenjima od onih gde se to primenjuje kao vežba validacije. To je prava lekcija iz Bolonje. Sam tehnički rad je standardna praksa. Ono što ga čini efikasnim je jednostavno njegovo sprovođenje dok je dizajn još uvek otvoren za promene.

‍

Ovaj članak je prvobitno objavljen u GRESB Industry Insights, 13. aprila 2026.